Misija Saveta bezbednosti koja stiže u Beograd i na Kosovo i Metohiju u međunarodnim krugovima uključenim u rešavanje kosovskog problema tumači se pre svega kao „zadovoljenje ega Rusije koja je tu misiju zahtevala“. Predstavnici 15 država članica Saveta bezbednosti će, po saznanjima „Blica“, svaki ponaosob za svoju vladu napraviti izveštaj o stanju na terenu, a pred SB naći će se izveštaj vođe delegacije, belgijskog ambasadora Johana Verbeka, koji sastavlja izveštaj u svoje i u ime cele misije.
Za sada su u opticaju tri varijante agende posete misije, ali se nijedna ne razlikuje bitno. Tako, 15 predstavnika stalnih i nestalnih članica SB dolazi u Beograd 25. aprila posle podne, ostaju do 26. predveče, a potom odlaze u Prištinu, gde ostaju do 27. uveče. Već osnovne informacije o budućoj misiji mogu biti pokazatelj dometa njenog istraživanja o sprovođenju postojeće Rezolucije 1244 i realnog stanja na terenu. U opisu aktivnosti misije koji je saopštila belgijska kancelarija u Prištini stoji da delegacija SB treba iz prve ruke da se informiše o stanju na terenu. Ni tu nema jasnih naznaka da bi trebalo da obiđe neku srpsku enklavu, već samo da razgovara sa političkim predstavnicima Srba, Albanaca i međunarodnim institucijama na KiM. Tek treba da se vidi i koliko su bili ubedljivi argumenti ruske i srpske diplomatije da se obavezno obiđu Kosovska Mitrovica i srpska područja u pokrajini, a mandat misije i vremenski produži.
Po saznanjima „Blica“, kako sada stvari stoje, članice misije 27. aprila uveče iz Prištine putuju u Beč, gde će se sresti sa specijalnim izaslanikom UN za pregovore Martijem Ahtisarijem, a već sutradan su na sastanku u Briselu.
U Srbiji političari misiju Saveta bezbednosti u javnim nastupima tumače kao slamku spasa. Po ovdašnjim spekulacijama, izveštaj misije mogao bi biti uvod u novu rundu pregovora ili odbijanje predloga Martija Ahtisarija.
Međutim, sve države čiji će predstavnici doći na Kosovo, osim onih iz afričkih zemalja, i do sada su bili direktno uključeni u kosovsku krizu. Počev od 1999. godine, od svojih diplomata na terenu, Unmika, Kfora i OEBS-a dobijaju izveštaje. I do sada su svi izveštaji prihvatani. U međunarodnim krugovima domet misije generalno se tumači rečima „svi će suštinski ostati na svojim dosadašnjim pozicijama.“
- Posebno za Rusiju i SAD nema ničeg novog što bi mogli da vide, što važi i za za ostale, tako da će novom misijom dosadašnji stavovi biti samo potvrđeni, ali, imaće i argument više; potvrdu da su još i bili, videli i čuli. Malo šta u ovoj situaciji suštinski može da se izmeni - kaže za „Blic“ diplomata blizak Kontakt grupi.
Neizbežna negativna ocena
Ali, ukoliko bi misija Saveta bezbednosti zaista odgovorila na postavljeni zadatak kako to stoji na papiru - utvrđivanje stanje na terenu i do koje mere je sprovedena Rezolucija 1244 - u svom izveštaju morala bi imati negativnu ocenu postignuća na Kosovu i Metohiji.
Ispunjenje Rezolucije 1244 podrazumeva povratak prognanih, uređenje imovinskih pitanja i formiranje demokratskih institucija. Među važnim odredbama su i stanje opšte bezbednosti i zagarantovana ljudska prava.
Rusija insistira da se posebno proveri stepen povratka izbeglih i prognanih. Slika povratničkih sela ali i međunarodna statistika u vezi sa povratkom je više nego sumorna. Po zvaničnim podacima Unmika, od 230.000 izbeglih Srba i nealbanaca (statistika UNCSR) vratilo se šesnaest i po hiljada. Nema preciznih podataka koliko je od broja registrovanih povratnika na KiM ostalo i da živi na Kosovu, ali se ta brojka svodi na manje od deset hiljada. Neki su se samo registrovali i iznova vratili u centralnu Srbiju zbog loših uslova života, ugrožene bezbednosti i nemogućnosti da se zaposle, pa čak i rade na svojim njivama. U mnogim povratničkim selima poput prizrenskog Novake, pećkog Ljevoša, ostali su zato samo starci. Iako i to poprilično govori o privremenim kosovskim institucijama i implementaciji Rezolucije 1244, postoje i očitiji primeri koji su onemogućili Srbe da ostanu u svojim kućama, a uzrok je isključivo funkcionisanje institucija. Srbi iz Kosova Polja su dve godine čekali odgovor nadležnih vlasti. Njima su spaljene kuće posle 17. marta obnovljene, ali tako da u njima nije moguće živeti. Podovi se odvaljuju, zidovi urušavaju, sanitarije nisu za upotrebu. U selo Svinjare Srbi nisu ni smeli da se vrate jer su im po obnavljanju kuće odmah pokradene i provaljene. Neuslovne kuće su i u uroševačkim selima Babuš i Babljak, gde je deo Srba čak i vratio ključeve domova.
U opštini Vitina u selu Žitinja narod se nije vratio jer je pred povratak dignuta u vazduh kuća Srbina koji je bio zadužen za povratak.
Bombe na povratnike
Dok su ispunjavale postavljeni standard - povratak, kosovske institucije nisu bile od pomoći da se Srbi vrate u gradove, već je povratak tako usmeravan da su, praktično, stvarana geta po selima. Obrazloženje je bilo da je lakši povratak u sela. Srbi pitaju zašto, ako se tvrdi da je bezbednost na nivou, a imovinska pitanja rešena?
Jedini grad u koji su se Srbi i pored pretnji vratili je Klina. Ako se posmatra implementacija Rezolucije, samo na primeru ovog grada, osim golog života, nema više ničeg. Za dve godine bilo je pet ozbiljnih bombaških napada u kojima je bilo i teško povređenih Srba, a jedan povratnik je i ubijen. Imovinsko-pravna pitanja nisu rešena jer je oko tridesetak povratničkih kuća prodato na osnovu lažnih ugovora koje lokalni Srbi sada pokušavaju da obore. Ovaj primer govori i o stanju u pravosuđu jer nijedan slučaj uzurpacije nije rešen. Ročišta se zakazuju, ali se ne održavaju. Jedan od ovakvih primera je i slučaj Radmile Savić iz Prištine, čija je kuća na osnovu falsifikovanih papira prodavana nekoliko puta, a ona zbog toga jedva opstaje u svom domu.
Mrtvi psi na grobovima
Kada je reč o ljudskim pravima i ispunjenju ove odredbe, više nego jasan pokazatelj je mešoviti grad Orahovac. Tamošnji Srbi i dalje ne sahranjuju svoje mrtve na lokalnom groblju. Pretnje, mrtvi psi koje su zaticali po grobovima, porušeni spomenici, bili su neki od razloga da svoje mrtve počnu da sahranjuju na prostoru između lokalne crkve i kuća u srpskom delu u kojem Kfor do danas nije skinuo zaštitne bodljikave žice. Danas ni na ‘srpskom groblju’, posle nekoliko godina, nema više mesta...
Osim što do sada pravdi nije priveden nijedan počinilac terorističkih napada na Srbe, poput ubistva dece u Goraždevcu, spaljivanja porodice Stolić u Obiliću, kosovsko pravosuđe nije odgovorilo zadatku ni na mnogo jednostavnijim primerima. .
Srpska zajednica ne učestvuje u radu privremenih kosovskih institucija i to se smatra greškom beogradskih vlasti. Ovako, činjenica je, da u periodu između 2001. do 2004. nijedan amandman tadašnje Koalicije „Povratak“ nije u kosovskoj skupštini prihvaćen, iako je srpska opcija u to vreme bila treća po snazi u parlamentu. Od novijih primera kršenja, pa čak i Ustavnog okvira (bukvalno najvišeg dokumenta na KiM) je potez kosovskog premijera Agima Čekua koji je novog ministra za povratak u vladi Kosova jednostavno izabrao, imenovao po nahođenju, bez glasanja u Skupštini. Takođe, o stepenu demokratičnosti kosovskih institucija i poštovanju pravilnika govore i simboli koje koriste Vlada i Skupština, a koje nije usvojila ni Skupština, niti ih je aminovao šef Unmika.
Kada je reč o stepenu bezbednosti dovoljno govore napadi na same institucije međunarodne zajednice čiji automobili s vremena na vreme odlete u vazduh.
Najjednostavniji primer položaja srpske zajednice na KiM očit je pri samom ulasku u neku od institucija - banku, poštu... Iako su zvanični jezici na Kosovu; albanski, srpski i engleski, većina dojučerašnjih komšija Albanaca, danas službenika, insistira na komunikaciji na albanskom, pa čak i kada znaju da ih njihov sused Srbin ne razume.
Širom Kosova vidljiva je promena imena gradova, iako za to nema osnove u dokumentima koja danas propisuju pravila ponašanja na KiM. U jednom trenutku stavljene su dvojezične table, a o toleranciji najviše govori da gotovo ni na jednoj nije ostao i srpski naziv. Polomljena tabla ili najčešće sprejom precrtan naziv na srpskom može onima koji žele da vide biti očit znak koliko je albanska zajednica odgovorila na zadatak o multikulturalnosti na kojoj, bar kada je o Kosovu reč, toliko insistira međunarodna zajednica.
Jakšić: Život u krugu od 100 metara
Član državnog pregovaračkog tima Marko Jakšić izjavio je da misija SB UN, koja za nekoliko dana dolazi na Kosovo kako bi se uverila u pravo stanje stvari na terenu, treba da ostane u pokrajini onoliko dugo koliko je za taj posao zaista potrebno vremena.
„Misija SB UN treba na Kosmetu da ostane onoliko dugo koliko je potrebno vremena da se uveri u logorski život Srba u pojedinim selima na severu Kosova kao što su Vučitrnska, Banjska i u metohijskim selima poput Orahovca, Biče, Vidanja, Grabca i drugih“, rekao je Jakšić na konferenciji za novinare u Kosovskoj Mitrovici. On je dodao da Srbi u tim selima ne mogu da obrađuju svoja imanja, da im je radijus kretanja 100 metara i da ne mogu da rade u firmama koje su udaljene svega 500 metara od njihovih domova. „Nadamo se da misija SB UN neće imati samo kancelarijski posao, već da će izaći na teren kako bi videli zapaljene i porušene srpske crkve i manastire, preorana groblja i da nema ništa od povratka raseljenih Srba“, rekao je on. Jakšić je ocenio da će misija, ako izađe na teren, moći da se uveri da u Peći danas od živi samo troje Srba od 20.000 koliko ih je živelo ranije, u Gnjilanu je od 20.000 ostalo oko 60 Srba, u Prizrenu 25, Prištini manje od 150...
Naslov: Pogled izbliza na život Srba u getu 
Pet Jun 15, 2007 1:44 pm